Ерих фон Штрохајм (Беч, 1885 — Париз, 1957) један је најцењенијих филмских режисера двадесетог века. Познат је по опсесивном инсистирању на реализму и аутентичности детаља у својим филмовима. Био је признати глумац, нарочито у улогама пруских официра у ратним филмовима. Писао је и сценарија. По доласку у САД 1909. године радио је као каскадер, а потом и као помоћник режије и глумац у филмовима Дејвида В. Грифита Рађање једне нације (1915) и Нетрпељивост (1916). Као режисер дебитује филмом Слепи мужеви (1919) за који је написао сценарио и одиграо једну од улога. Штрохајмова репутација као режисера утврђена је филмовима Ђавољa лозинка (1920) и Луцкасте жене (1922). Похлепа (1924) се сматра Штрохајмовим ремек делом. Истовремено, тај филм доноси врхунац његових сукоба са директорима холивудских студија, пошто је филм у односу на оригинално трајање од девет сати скраћен и премонтиран без Штрохајмове сагласности. Иако је са потоњим филмовима имао извесног комерцијалног успеха, његова екстраваганција, инсистирање на уметничкој слободи без обзира на економске околности, али и бављење контроверзним темама, учинили су га озлоглашеном фигуром у студијском систему. Коначни крај каријере холивудског режисера наступио је када га је Глорија Свансон, глумачка звезда и финансијер филма, отпустила усред снимања филма Краљица Кели (1932). Штрохајму је доживотно забрањено да режира у Холивуду, па је постао цењени карактерни глумац, махом у француским филмовима. Играо је у педесет и два филма. Примећену улогу oстварио је у филму Жана Реноара Велика илузија (1937), где игра команданта логора за ратне заробљенике. У филму Булевар сумрака (1950) Билија Вајлдера, поново је радио са Глоријом Свансон. Та сарадња донела му је и номинацију за Награду америчке филмске академије за најбољег глумца у споредној улози. Штрохајм се данас сматра једним од пионира ауторског филма.