Ф.В. Мурнау (1888–1931) био је, уз Фрица Ланга, главна фигура немачког експресионизма на филму. Након студија у Хајделбергу учио је код Макса Рајнхарда у Берлину. У првом светском рату служио је као пилот немачког ратног ваздухопловства и снимао пропагандне филмове, а потом се вратио у Берлин и започео каријеру режисера. У сарадњи са сценаристом Карлом Мајером, оснивачем и носиоцем жанра камерног филма, снимио је шест филмова. Носферату (1922) му доноси међународно признање, а тај филм и данас се сматра најуспешнијом адаптацијом Брам Стокеровог романа Дракула. Рани успеси обезбедили су му уговор са водећом немачком продукцијском кућом УФА. У том периоду снимио је филм Последњи човек (1924), један од најинвентивнијих и најутицајнијих филмова када су у питању сценарио, покрети камере, сценографија и глума. Мурнау потом снима још два филма Тартиф (1925) и Фауст (1926), па напушта Немачку да би каријеру наставио у Холивуду. Излазак сунца (1927) освојио је три награде Оскар на првој церемонији Америчке академије икада одржаној. Наредни филмови донели су и сукобе са директорима студија, док је увођење звука у филмове мењало начин њихове производње. Мурнау се противио увођењу звучних секвенци у филм Девојка из града (1930), па је напустио пројекат пре премијере. Табу (1931), његов последњи филм, произведен је изван студијском система. Филм је снимљен на острву Бора Бора у сарадњи са документаристом Робертом Флаертијем, а све улоге играју локални натуршчици. Поред револуционарног утицаја на историју кинематографије у доба немог филма, део Мурнауовог легата је и обликовање хорор жанра филмом Носферату, први пут приказаном пре стотину година.